Razmišljanja u kasne sate

Ponekad pomislim kako bi bilo divno 

prespavati loš dan.

Utonuti u neko stanje polupostojanja.

Međutim, tako bih onda mogla upasti u zamku 

da svaki dan 

proglasim lošim 

i konstatiram 

da se nema smisla ujutro 

ni 

probuditi.

Ipak, 

iako nevoljko, 

jer nisam jutarnji tip, 

izvučem se svako jutro u 

7 i spremim školarku i vrtićevke.

Obučem ih u nešto lijepo, 

počešljam ih 

pa im se divim.

Kad odu svaka na svoju stranu, 

vratim se u kuhinju 

i nasmiješim se 

šalici kave 

i suncu 

kroz prozor.

Pa onda pogledam ovo malo gugutavo stvorenje 

i shvatim 

da sam 

ipak zbog nekog tu na svijetu, 

da nisam ovamo zalutala, 

da nisam tu bez veze. 

Iako mi vrlo često 

teške misli sjede na glavi i pritišću mi mozak, 

ovo ispreplitanje lijepog, pozitivnog, 

očitog Božjeg blagoslova, 

daje mi snagu napraviti korak dalje.

Pa kad navečer pogledam unazad, 

shvatim da dan i nije bio tako loš.

Vrijedilo se probuditi.

16.12.2011.